Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 84

Суштина поетике | часопис за књижевност Три кратке приче | Јелена Цветковић МАЛИ БОГ Не признајем богове, и никада нисам клечао пред иконом занет молитвом која дух испуњава хришћанском љубављу. Слушао сам људе како кроз плач дозивају и славе свеце, пале јефтине воштане свеће за искупљење својих грехова и уверавају да су спасени. Једном сам разговарао са човеком који ми се клео да је видео божанску светлост, беле коње како језде небесима, ореоле анђела. У лице сам му се смејао, мој смех је био све јачи како је он бивао све више згађен мојим презрењем. Не признајем богове, али сам у сну видео човечуљка од свега метар и педесет који ми је рекао да је он мој бог. И њега сам исмејао, одмахнуо руком, гласно негодовао против свих верника. Ујутру сам осетио јаку жељу да се помолим, дрхтало ми је читаво тело, нисам могао да једем а очи су ми упале као код нај ежег болесника. Нисам успео да се сетим ни једне речи молитве. Никада више нисам заспао. ОД ЉУДИ УБУДУЋЕ НИ ГЛАСА Ја сам први престао да говорим. Сањао сам столетни храст како ми шапуће да је дошло време да човек утихне као биљка, и да морам људе научити тишини. Јер, тек када сви науче да говоре ћутањем, вратиће се склад између човека и природе. Дрвеће ће од тада причати, реке се надјачавати, планине дозивати. Замахнуо је својим широким листом и наредног јутра више нисам могао да говорим. Сви су ме гледали у чуду, а од мене ни гласа. Како сада да им објасним да сам сањао стари храст и да ми је он одузео моћ говора? Још теже, како да их научим тишини? Махао сам 84