Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 8

Суштина поетике | часопис за књижевност У ретровизору | Бранка Тарбук ЉУДИ ОД ЛЕДА И ВАТРЕ Многи људи зазиру од поезије, и то из страха да је неће разумети, па су покаткад и љути на песнике што су сакрили неке мисли и идеје у необјашњиве склопове, уместо да их јасно поделе. Одатле су углавном омиљени они песници који пишу топло и скоро да причају свој доживљај или емоцију. Не разумем их ни ја увек. Не само да им стихове не разумем, него понекад ни њих саме. И то је сасвим у реду, не морамо све ни да разумемо, једноставно, у нечему ћемо се препознати, друго је далеко од нас, треће неосвојива тврђава, али ће зато они стихови који су нам блиски и који звуче у складу са нашим душевним записима бити за наше поимање бистри, светли и јасни. У томе и јесте лепота поезије, јер она колико говори о онима који је пишу толико говори и о нама који је читамо. Колико речима, толико дамарима и ритмом који из ње бију. Зашто песници воле да праве тако необичне речи, изразе, фигуре, да своје доживљаје објашњавају кроз неочекиване и јаке слике? Понекад пожелимо да нам дају неки кључ, упуте где да гледамо, како да наслутимо причу, али они ће углавном одбити, јер кад песма настане њима је јасно да је инспирација била само повод за стварање, а и ми онда схватамо да прича постаје небитна и смисао се у сазвучју пење у небеске висине. Песници су, кратко речено, тешки људи. Уосталом, није тек тако настао израз „песничка душа“. Где су нам „прозне душе“? У песницима живи једна душа која осећа и проживљава стварност на посебан начин, врло интензивно, бурно. То су једини људи којима се опрашта сујета, волите их и у њиховом бесу и мрачним тунелима самоспознаје и спознаје света, јер без тога не би било стихова који су померали 8