Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 74

Суштина поетике | часопис за књижевност својим најјачим оружјем – писањем, и то оним писањем које је њему својствено и где је он непревазиђени мајстор приповедања. Чак и у новом поретку, комунизму, Андрић се није истицао соцреалистичким стваралаштвом, као што су многи мање значајни писци чинили (ради голог опстанка или пак ради лагоднијег живота), него је и даље био на старом књижевном путу и ишао стазама које су му добро биле познате. Три Андрићева романа објављена 1945. (Травничка хроника, На Дрини ћуприја и Госпођица) тематски немају никакве везе ни са револуцијом ни са тек успостављеном влашћу, а чак би се могло рећи да теоретски више припадају међуратној него ли послератној југословенској књижевности. Истина, један број Андрићевих књижевних радова несумњиво је настао као последица прилагођавања новим условима, попут дуже приповетке Зеко или приче Дедин дневник, која доцније није била прештампавана чак ни у Сабраним делима Андрићевим. Наравно, умео је Андрић и потпуно да се прилагоди актуелном тренутку, те да у чланцима, рефератима и говорима пропагира идеје нове власти са истим жаром као и сами револуционари, али чак и кад је писао хвалоспеве Стаљину, и кад је славио социјалистичку револуцију, Андрић је то чинио боље од писаца који су били искрени комунисти и који су на „левој“ страни били још у међуратном периоду. Својим талентом, Андрић је полако али сигурно крчио путеве и однео једну личну победу над идеологијом која је претила да продре дубоко у књижевност, па и да од квалитетних писаца начини обичне агитаторе. Пошто ипак није смео јавно да тријумфује, Андрић је победу овековечио алегоријом названом Аска и вук. Аскина борба није свакидашња нити је очекивана: то је борба која већ код самог избора оружја изненађује непријатеља, чиме он већ упола бива побеђен све и да то не жели сâм себи да призна. 74