Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 72

Суштина поетике | часопис за књижевност Андрићем у првих десет година југословенског комунизма. За многе од тих Андрићевих „ангажованих“ текстова, чак и добар познавалац Андрићевог рада могао би се зачудити кад би сазнао из чијег су пера потекли, јер то су, без претеривања, хвалоспеви Стаљину, Титу и револуцији. На сличан начин, дуго је велом тајне била обавијена и Андрићева међуратна дипломатска каријера. Могуће да је тој мистерији допринела Андрићева репутација у послератним годинама, па се стога ретко помињало да је чувени писац неколико година уочи рата био посланик Краљевине Југославије у Берлину, ни мање ни више него за време владавине Адолфа Хитлера. Примећујемо да у Андрићевом случају имамо један велики парадокс ако знамо да комунистичке власти нису благонаклоно гледале ни на неке мање значајне личности предратног, краљевског режима, док Андрић, иако је био краљевски посланик у Хитлеровој Немачкој, доласком комуниста не само што није био кажњен (чак ни губитком националне части), него се показало да је тек тада, што би се рекло, дошло његово време, у књижевном али и у политичком смислу. Како је могуће да један поданик старог режима опстане у битно измењеним политичким и идеолошким условима? Зато што је Андрић пред комунистима играо ону игру као Аска пред вуком! Сви знамо причу Аска и вук, у којој је једна овчица својом игром успела да задиви злог вука и тако себе спасе сигурне смрти. Површно тумачење наводи нас да порекло оваквог заплета потражимо у баснама, док свако детаљније ишчитавање наводи на уметност као најбоље оружје не само против смрти у физичком смислу, него и против пролазности, против заборава. Кецмановић и Стојиљковић су у роману Каинов ожиљак на својеврстан начин осветлили живот „изванредног посланика Краљевине Југославије“ Иве Андрића у Немачкој 72