Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 65

Суштина поетике | часопис за књижевност ЦЕНТРАЛНИ ТРГ Магнолија се смејала безумно, кад су окови обавили струк, везавши сведока у црном огњу, - невидљив он поста, код прелаза у стварност отказао му је слух, па не чу лавеж паса у запрези, због сунца што се скотрља од беса и наједном зарида ко дете, јер није могло видљиво досећи. Река је доле текла и сва војска, као да се растапала, а маса бежаше од пљуска путем светлости. На копља су качене женске сукње и симболом мира под кишобраном у коридорима грејаху празнину... За многе године наталожено храбрима подари част и слободу, и даде спокој за сва времена... Онда ко смо ми, кад прадавно људство утихну, схватајући бит промена? Како доспесмо с оне стране правде? * * * Два бледа сунца. Вечерња прича. Крвоток се зауставио да одмори од монотоније. Твој кишобран је крио некад за тебе другу вољену жену, а ја ћу је претворити у мач и искористити га наменски. Тамнокоже плесачице 65