Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 55

Суштина поетике | часопис за књижевност И опет свијетле празнине, пусте улице, укочено дрвеће, Удари олује по глатким површинама. Ужурбано човјечанство мучаљивих и несретних Ходи у жамору Без станке и састанка. Острва су као старе душе Усуд им да стоје у средишту Све виде Све знају А не отварају се. Додирујеш ми руку без ријечи Остављајући за собом само бат корака И уморно дахтање. Утонули у маглу Гутамо Неизрециво. ВЕРОНА Чини се Неки градови имају душу Док ходаш чини дотичу те свиленим рукама Осјећаш се утјешено и пун си наде Све док не падне снијег. *** Узимам књигу Коју си ми поклонио прије много година. Никакве друге доказе немам о љетним ноћима. Сјећања су засљепљујући одбљесци прошлости: Барокно прочеље цркве утонуло у таму 55