Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 52

Суштина поетике | часопис за књижевност У стану га је запахнуо сладуњав оријентални мирис. Гореле су ароматичне свеће и миришљави штапићи и осветљавали слабим пламичцима полумрачну просторију. Сенке су играле по зиду и свему давале призвук тајанства. Слаткаст мирис га је помало гушио. Ускоро се и она појавила у неглижеу црне боје, са распуштеном тамном тешком косом, оног истог мириса који се ширио станом. Гушило га је све више. Загонетно га је гледала, и затим затражила да скине сву одећу. Покорно се повиновао захтеву. Осетио је цело њено топло и велико тело на себи, затворио очи... Одједном нагло се одмакла од њега. − Па ти изгледа не желиш да се играш са мном − подсмехнула му се. На свој ужас, схватио је да га је властито тело издало, да не одговара на његову силну жељу, већ лежи млитаво и немоћно. Убрзано се смањивао и постајао све сићушнији у огромном кревету те страшне жене... Посматрала га је неколико тренутака сажаљиво, па се зацерекала... Младић је са врха три степеника незаустављиво клизио ка ивици, а онда се стрмоглавио у суноврат, и падао, падао, падао, праћен заглушујућим цереком... Пробудио се обливен знојем, у глави му је тутњало. Утрчао је у купатило и заурлао на свој одраз у огледалу, немоћно ударајући по стаклу: − Ко си ти?! Изађи из мене! Одлази! Остави ме на миру... Ударио је јаче, и мрежа пукотина распрострла се преко глатке површине огледала. Из новонасталог мозаика гледало је једно закрвављено око. − Ти си ја. Ја сам ти. Не могу... − јецао је несрећни младић. − Не могу напоље из ових решетки. Узми ме већ једном. Предајем се... *** Спаран летњи дан. Двојица познаника, након посла, пијуцкају пиво у башти једног кафеа. Поред њих, сав занет, 52