Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 50

Суштина поетике | часопис за књижевност вежбама, мада увек у току, та жена није одисала путеношћу која зрачи и сажиже око себе. Ако ју је и имала, била је скривена негде дубље, даље од површног погледа. Док је редовно хватао белешке, младића је у једном моменту најпре коснуо њен глас. Дубок, мек, а једноставан и питак као вода. Никад до тада на њега није обратио пажњу. А онда је подигао главу и по први пут сусрео се јасно са њеним очима. Учинило му се да је нешто заискрило у њима, као жеравица, да би се брзо сакрило испод сенки дугих трепавица. То га је још више заинтригирало. Убрзо није могао да не призна себи да је посматра са дубоким и топлим уживањем које му се разлива по телу. Још је ревносније обављао задатке, јурио на њене вежбе и очајнички вребао било какав сигнал од ње да је он тај, да га је одабрала. Али ништа се нарочито није дешавало, вежбе су текле уобичајено, постављала му је питања и одобравала одговоре тоном истим као и увек, ниједна нијанса у гласу или гримаса на лицу нису одражавале скривено значење и жељно очекивани позив. То је већ почињало да га мучи на јави, а настављало се и у сновима. Сав у непрестаном грозничавом ишчекивању, осећао се као да копни од неке тешке а невидљиве болести, која га слама и црпи. Једног тмурног поподнева по завршетку предавања, излазио је са факултета. Хладан ветар ошинуо га је по лицу и попрскао са неколико капљица кише. Машио се за кишобран и схватио да га је оставио унутра. Кренуо је назад и на путу до слушаонице, у аули, у дну степеница, стајала је она. Попут привиђења, изашлог из његових снова, да га мучи својом демонском снагом. Застао је као укопан. Она се поздравила са особом с којом је разговарала, и на његово запрепашћење, упутила се равно њему. На чудно испражњеном ходнику није било никога осим њих двоје. − М..., обратила му се по презимену − нешто си ми много расејан ових дана. Тачно ти одговараш, као и иначе, али као да су ти мисли негде другде. Питам се где. 50