Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 49

Суштина поетике | часопис за књижевност друге године филозофије. Другови су га у шали звали светац, због његовог увек уздржаног и безмало непорочног владања. Није се љутио због свог надимка, мада га је он у себи често мењао у демон. Како би Сократ рекао, даимонион. Није знао ни у којој мери би могао своје унутрашње биће да изједначи са сталном присутности једне тамне а моћне силе, која је диктирала његове поступке. Питао се како изгледа живот на терену апсолутне слободе од те спутавајуће ригидне власти. Није давао одушка себи ничему у чему су његови другови обилато уживали, и то не по својој вољи већ по снази тог неумољивог рестриктивног нагона изнутра, чијег је његово тело било заробљеник. Осећао је да се мора некад и некако одупрети сили која га меље и сатире, притиска му груди, крати дах и претвара у темпирану бомбу. Како то да сви све могу, само ја не могу ништа и никад? Осим да учи, ради и размишља. У томе је, без сумње, предњачио над својим друговима. Али то му није давало никакву сатисфакцију. Желео је да буде мање паметан, мање успешан у обављању задатака, а више као остали. Знао је да је одавно време да буде са неком женом. Идеја о ж