Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 47

Суштина поетике | часопис за књижевност Прича | Сенка Војиновић ТИМОР Дечак се играо сам на дворишту, на уској бетонској стази што је водила од куће до капије, са обе стране оивиченој ниским зеленим растињем. Било је ту хортензија, божура, живице и тек засађених борића. Мало даље од низова жбуња уздизало се моћно високо дрвеће и дворишту давало изглед нечега између шуме и парка. Игра се звала задржи светлост. Био је један од оних пролећних дана кад облаци прелазе преко неба и на свом путу сваки час заклањају сунце, што се огледало у смени светлости и сенке у правилним временским размацима. Ту смену дечак је најбоље пратио управо на стази од бетона, јер се на њој најјасније очитавала. Одједном, нагло би се просуло бљештавило преко ње, околно зеленило добило би живописнију, јачу нијансу, све би постало јарко и весело и чинило се да је тако увек било и да ће увек и бити. Дечак је знао за промену која ће за пар часака уследити, али из свег срца желео је да то што зна нема никакав значај и да се тренутак светлости протегне у бескрај, или да га бар некако задржи што је могуће дуже. Али, светло би опет угаснуло, зеленило почело да тамни, и преко стазе би се поново прелила дубока и тешка сенка. Тако на сваких неколико минута. Ишчекивање сунца, нада да ће остати, па разочарење. Мали се питао како његова силна жеља нема никаквог утицаја на ток ствари. Боје и сјај тако су лепи, а сенка мрачна и тужна, па ипак, изгледало је да односи победу и све се дуже задржава на стази, а осунчани тренуци све краће трају, што је наговештавало и крај игре. Није хтео да призна пораз. Можда је Он крив за све, Он који га подмукло вреба сваког дана, који је и сад ту негде, сакривен у неком н јмрачнијем куту и одатле диригује и овом игром, шаље мрску таму. Ништи сваку радост. Он не воли кад је дечак 47