Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 17

Суштина поетике | часопис за књижевност пада идеализација непостојећег, него лутање ходницима стварности, који пронађу начин да узврте немире који ће ме докрајчити. И онда, коме припада будућност? АКО КАЖЕМ ДА НИЈЕ Ред је да стигне сличан откуцај, кад престане онај што је одавно завршио своје. Од претјераног затварања недореченог дјетињства, да одбацим само оно што, не журећи, губи слијед. Иако већ годинама уназад знам да није ту. И даље изгледа уморно, спутано, вришти из неодређености. Понекад прогања и знање да је дјеци готово све опроштено. А грешке су јаче, временски ограничене, па постепно и губе на значају, али не одлазе, никад. Провлаче и тај унутрашњи подсјетник да је све остало на опцијама. Увијек су могућности за сваку од њих једнаке, људи нису тога увијек свјесни. Зар да неко сигурније од њих поремети оно што им је у досежној моћи? Наравно да то нису године, даљине, а нису ни разлике које су се стварале одрастањем оно што руши све. Од њих, сасвим безначајних пропуста, снажнији је страх. Тај да и даље није потребно осврнути се, јер је све тамо, одакле се више не може изборити за своје мјесто. А људи му се клањају, увјерени да су створени као бројеви, без шансе за своју промјену. БЛИЈЕДИМО У ИСПРАВНОСТИ Одувијек чекамо неку трајнију привременост, да избјегнемо суровост у одразу странпутице. А таква, остаје углавном потиснута, не успјевши да помјери равнотежу предвиђеног. Попут пркосног одбијања исправности, никад оклијевајуће жеље за контром, приређујемо маестралну добродошлицу свему што је требало остати на оној другој 17