Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 15

Суштина поетике | часопис за књижевност Песме у прози | Вања Парача ТРАЖЕ НАС, УВИЈЕК ЋЕ Постаје ми стран мрачни угао, иза кога је притајено дозивало оживљавање. Са неизбрисивим ожиљцима, наглашавам. Не бих се усудила открити тачан број, довољно је то што расту. Мутирају и скрнаве оно што им није дато. Бар не још. Али то не чине у своју корист, само на темељима агоније, ликују у част слома уједињености. А нису намјерно. Вјерујем да друмовима ризика не пролазе тако опрезни играчи, зњају да тиме губе сигурност сажаљења, које им се не смије одузети. И чекају. Прву прилику чекају, да је не пусте, никад. Свјесни ограничења, превасходно моћи властите, не иду у чопору. И невидљиви су, снажни, нарочито када су сами. Па кроз стакло оклијевања, очекују да ће додиром изразите супротности, жртва изгубити жељу да изађе. И да знате, излаза засигурно неће бити. А они то не би могли да нису и сами ствараоци прапочетка. Да не посједују сваки вид замисливог обличја, можда ни свијет не био преплављен милионима врста, које имају један једини циљ. Да са што мање тих, апстрактних негативаца, размијене судбине. ЈЕДНА ЗА ДРУГОМ На маргини између апокалипсе и деценије. Деценија, у ствари. Како би се и могло замислити да ће сав терет доћи једној. Уосталом, надолазећим није био неопходан позив. Ушле су, као по правилу, да докажу да оно што једном подлегне промјени, касније се све теже упушта у модификације. А она, првопостојећа, осуђена на узане 15