Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 13

Суштина поетике | часопис за књижевност то је исти овај наш свет, који ми заборавимо да гледамо очима зачуђености из које се рађа спознаја. Зато је предност дружити се са песницима, ако погледате свет њиховим очима, подсетићете се да је живот чудо, а са њим и ви сами. Зато им и опраштамо све њихове лудости, смелости, нехајности... У тим путовањима душе они плове од потпуног растакања и предаје у љубави до гордости и озбиљности, сурово реални и лудо храбри да се суоче са савременим тренутком у настојању да га искритикују и покрену промене. Јер песници су ти који одувек први покрећу на промене, указују на неправду, грешке, у њима увек титра нека побуна. Народ је магаре и њима не треба/ Поезија душе и речи заљубљеног/ Олако назвали би нас издајницима/ И заклали белим папиром – показује нам и Коста Косовац сву искреност и храброст песничке речи, осећа се у овом изразу бес и разочарење, али и истрајност да се остане оно што јесте – песник. И то је још једна њихова неприкосновена карактеристика – непроменљивост. Остају доследни себи и идеалима по сваку цену, непоколебљиви, чврсти и ригорозни у ставу – ти исти чије перо титра до у бескрај због тамо неке љубави, овде као стене. У животу као и у смрти: А када умрем, нећу да крај своје раке видим,/ Никога ко ме док дисах, поштовао није./ Гласно вам кажем, немам шта да се стидим/ Нећу да ме на починак испрате змије./ Знам иста бићу и кад се поново родим/ И ако срце ми угризе гуја љута (Силвана Алексић, „Када умрем“). Бити песник је начин живота, то је једна повишена свест, повишен тон. Има неког мазохизма и у том њиховом болу, они су решени да до краја проживе негативне емоције. Као да им је дата способност и снага да то све проживе, да су по томе они одабрани... Опет, има песама које нас грле одмах од првог стиха, као што је „Ђурђевак небески“ Десанке Ристић, топла, блага и присна поезија, ода мајчинској љубави. У нежним, а јаким сликама издиже песникиња мајку и њену љубав у вечност, уз 13