Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 114

Суштина поетике | часопис за књижевност „Спаваш, Исусе! Умро си, и погребен. Господе, да се за часак одмориш од људске хуле и освете, од људског плакања и мољакања... О Гробе, свети, мученички, слатки Гробе, из којег једаред у години силази печат ћутања на увек несита срца и увек несита уста људска!“ Записивала је Молитве у Топчидерској цркви, такорећи поетском мишљу, које јасно говоре о њој и њеној самосвести. Друга молитва, од написаних 10, говори о њеном раду и самоодрицању, скромности и сиротовању: „Сан, храну, доколицу, починак, све сам себи ускраћивала, и ускраћујем, Господе. Али све то, и све способности и сав рад робијашки сталан и једнолик , не преображавају ме доста. Што ћу ти најзад принети од себе, Боже, неће бити употребљиво ни за прашину будућности људске. То, Господе, тај напор из свих сила, и то будно знање да је све мало и слабо, то Те молим да примиш као службу моју Теби. Ја верујем, Господе, да има достизања, али ја мучно и узладно чиним покушаје да стигем и до прага достизања. Но немам последње очајање због тога, Господе! То саопштење, то је данас крај моје молитвице.“ У десетој, последњој молитви обраћа се Богу молбом: „..да будем у простору у којем нема ничега од живота земаљског... Да уђем у духовну своју судбину потпуно и престанем бити оно за што важим у животу“ – желећи да у последњем часу ишчезне у Богу. Њен рад био је често исцрпљујући, али од почетка до краја остала је доследна себи, вансеријска појава и једна од најумнијих жена која је стварала у српској књижевности и култури. „Свака духовност захтева огромну унутрашњу дисциплину, прибраност, а она је у сфери подвижништва... Литература захтева велика одрицања, скоро живљење по неком строгом монашком типику.“ (Исидора Секулић – О ауторитету највиших моћи) 114