Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 113

Суштина поетике | часопис за књижевност „По који пут се у животу враћам на тачку: ћутати, ћутим, ћутање. Благо онима који су род тима трима ствари. У саобраћају с људима и са догађајима човек говори, у себи човек ћути. Како је загонетна ствар ћутање, и сан је загонетна ствар, али ћутање загонетније... Говором се кажу велике важне дивне ствари, али све у ограничењима. Најпрецизније и најсуштинскије знамо оно што не можемо никада исказати...Дубоко ћутање је духовна суштина... Ко уме дубоко ћутати, дато му је да изађе из ограничења, да има додир са суштинама. Ко лепо говори, моћан је земаљски, ко дубоко ћути, моћан је васељенски.“ Њена писма упућена најумнијим људима наше културе, као што су Милош Црњански, Иво Андрић, Мирослав Крлежа, Растко Петровић, Јован Дучић, Васа Стајић, који су држали до њеног суда и читалачке процене, највише говоре о њеној радости у стварању, о њеним расположењима, односу према људима и стању усамљене жене. „Ја живим ван друштва, додуше, али се интересујем за људе, поштујем и волим своје савременике можда боље него неко поштовани и вољени. Вас такође познајем, и имам много симпатија за вашу духовну силуету(...)него да вас позовем, ја се ипак уздржавам од тога. Јер, на крају свега дугог и многог живљења у великом свету, не умем с људима и немам среће с људима, па себе због тога кињим, а људи се бојим...“ (Из писма Растку Петровићу 15.01.1923) Била је религиозна, поштујући духовност и своју веру. Држала је до традиције. Редовно је одлазила у цркву на Топчидеру. Као што није волела да прича о себи, није износи ни своја размишљања о Богу, сматрајући да је то лично, интимно убеђење. Постоје мало спомињани записи о њеном односу према религији. Интересантно је њено виђење и приказ људског опхођења према Свевишњем, коме се човек обраћа само у тешкоћама, а скоро никад у захвалности за оно што има. У свом запису Крај гроба који ће да засија каже: 113