Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 11

Суштина поетике | часопис за књижевност Песници живе своју поезију и живе кроз поезију. Они њоме решавају проблеме, разрешавају сукобе, за њих је веома важно да кроз песму то проживе и ослободе. Песме су њихова паралелна реалност, пулсирају, имају крвоток. Ништа за њих није обично ни једноставно. Песници осећају бол света, колико пате због својих страдања толико интензивно осећају и светску бол: У ноћи без звезда/ кад сви заспе/ осећамо сваку сузу/ као да све је наше, а сузе се стапају са кишом показујући колика је величина тог свеобухватног и свепрожимајућег осећања. Милица Тасић пева Песме озеблог живота, обухватајући цео пут – од детета до старости, и у само неколико одабраних песама исказује сву тежину животних одлука, губитака, разочарења, али и поред свега и после свега и код ње – види се нада, у духовном обогаћењу након свих тих искустава: ја, озебло дете, за грам сам духом тежи... Дете! Значи да душа кроз сва искуства пролази и остаје чиста, детиња, што показује да је песник на свом путу сачувао душу кроз искушења, није разочарао ни себе ни силу која га је створила, а то је онда победа – поетска и људска. И још нам Милица открива да је срце песника вечито гладно, јер овај свет не може или неће да одговори на његове огромне жеље и љубав коју је спреман да пружи. Отуд тај вечити осећај изгнанства код песника, јер су ретки они који су довољно храбри да их разумеју, који ће са њима моћи да поделе интензиван доживљај стварности, али и живе фантазије. Како се носити са овим осећајем искусно разрешава Владимир Бабошин у песми „Сад живи“: Ценимо дан од чеканог кад дâ мање/ Живимо кô да сутра биће смак света,/ Бити ил' не бити – шекспирско питање,/ Ал' живи - кô Човек са срцем детета, показујући да је песнички свет један јединствени, да су песници некако чудесно повезани у увезани и да ако их можда ми увек и не разумемо они имају једни друге, и то је утешно. Чак и тако нас уче да је у 11