Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 103

Суштина поетике | часопис за књижевност најзад, кауч није издржао њихов „напад“: са страшном буком је отпао један ослонац. „Сад ће дотрчати комшиница“, препала се Аљина, „и све ће рећи жени.“ „Комшиница је у болници, а комшија је, вероватно, пијан“, задовољно је рекао Вацлав и почео поново да је љуби. „Ти си ме баш изубијао“, погледала се Аљина, „муж ће ме убити.“ „Као прво, муж ти је на пословном путу, као друго, рећи ћеш да си пала под ауто“, он се весело насмејао и осећао се сасвим млад. Као да му се све ово дешавало пре двадесет година. И он има само двадесет пет. Живот, чини се, тек предстоји. Никада га неће напустити младост... Он ће заувек бити срећан. Колико му је дато да буде са Аљином? Није познато. Па, онда зашто одрицати се радости и празника, који он добија од састанака са њом? Изгледа да је и Аљина задовољна тиме не мање од њега... Зашто да не, нека буде она, док се не сретне интересантнија жена... Ништа није вечно. Управо тако је, наједном, помислио Вацлав, слатко љубећи ватрено врелу Аљину, која је, изгледа, заборавила у његовим рукама на све на свету. Он је био тада њен господар, владар, и она је била веома срећна. Попили су мало црвеног вина и слушали тиху музику Чајковског, уморни и спокојни. Дуга кестењаста коса, помало разбарушена, замршена и мокра од зноја, као крзно, замотала је врат, рамена Аљине. Лице је поцрвенело, а очи су блистале на њему јарко и весело. У стану изнад њих чули су неку грмљавину, шум, а потом – свађу. Комшија је био вољан вотки, а жена је често ломила посуђе, вриштала на улазу у зграду. Значи и сада је био на реду породични концерт, после којег ће доћи спокојна тишина до самог јутра. Било је загушљиво у стану, са отвореног балкона је дувао слаб ветрић, који је мало – помало рушио завесе на прозору. Јако је мирисао бели јоргован. Цело биће је захватила слабост, тело је некако слабило и спавало му се. И 103