Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 96

Суштина поетике | часопис за књижевност Црњанскијевих студија упоредне књижевности, историје и историје уметности у Београду је за српску позоришну историју најзначајнији период Црњанскијевог праћења позоришног репертоара. Од 1919. године гледа представе београдског Народног позоришта у импровизованој сали биоскопа Касина на Теразијама, потом у Мањежу и о њима нам оставља значајне позоришне критике и портрете глумаца. Тај свој литерарни рад, како је касније рекао, Црњански је тада осећао као своју националну дужност. У својим записима, упознаје нас са Театром Јелисејских поља, руским позориштима у којима се дају стилизоване бајке, са украјинским хоровима, казивањима прозних песама Тургењева. Указује на позоришну авангарду Париза, мале сцене и гротеске, булеварска позоришта... Мања позоришта Дес Артс описује као чудна и смешна. Води нас у државна позоришта Париза у којима су се играли комади класичних писаца Корнеја, Расина, Молијера. Својим саговорницима, новинарима показује позориште под отвореним небом у цветном Риџнт парку у Лондону и изјављује да жали што не може да оснује једно античко позориште, које би заправо било путујуће позориште по свету. У Лицеју, гимназији коју су држали фратри пијаристи, добио је темељно образовање о драми Софокла, Есхила, Еурипида (који му је дуго био омиљени драмски писац пре Стринберга) и структури античке позорнице. Та љубав према античким песницима појачала се код мене у Бечу, где сам годинама пратио представе у Бургтеатру. Када се негде даје Антигона у позоришту, ја и сада идем да је гледам, и стоти пут ако могу. Нема основе која је сигурнија песничком стварању од античке поезије и драме. 3 Црњански је то непоколебљиво знао. Милош Црњански, Есеји II, Сачувао сам љубав, разговор водио Живојин Н. Тодоровић, Лондон, 1962. године, у Дела Милоша Црњанског, Том једанаести, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 464. страна 3 96