Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 55

Суштина поетике | часопис за књижевност У рају цвећа, постоји само један, њега отимам, њега берем, дрско и безобразно, само за себе. Не дирајте ме! Убрао сам га, чуваћу га нежно, оком ћу га грејати, дахом опрашивати, усним соком заливати. (Из књиге: Тиховања са Битвом) ⪤ Весна Радовић | НAД ПРИЗРЕНОМ СУ НЕКАД ЗВОНИЛА МНОГА ЗВОНА Све било је некад, Младост, Ти и Ја, коју још увек препознајем, шћућурену испод отвореног кишобрана, док се држи за руке и кришом љуби, мада све прошло је, истопило се као снег у пролеће, као Снешко кога су деца погазила, посведочићу, свему што јесте и свему што је било, да над Призреном су некад звонила многа звона! И даље свирам са једном покиданом жицом, што ми боде уснуле очи, као пустињска прашина коју разносе сахарски ветрови, а кожа ми је као децембар храпава и хладна, ни налик мекој баршунастој свили, 55