Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 48

Суштина поетике | часопис за књижевност Признавао нисам мора ни планине, стизао сам до ње пре но што бих оком, довољно је било њен глас да се вине и најгушћи шипраг свладао бих скоком. Отровном сам стрелом претио облаку који небом носи громове и кишу, терао сам коња као тицу лако тамо где реч љубав људи крвљу пишу. ⪤ *** Трубе кукурека, одзвони ђурђевка, најављују Мачвом да пристижу млађе ја баш ових дана кад се снег отапа усред лањског сена љубим њу најслађе. Тако и Мачванке увек нова врела било да су јутро што у росу тоне, било да су сутон што звезде дозива меденици мојој не дају да клоне. Природа ме учи немуштом говору, открива азбуку којом дани пишу, јабуке у цвату угодне за око али кад су зреле медније миришу. Ако некад болан као Дојчин легнем па ме чека тамјан, крајпуташ и санке, живот и сву снагу истеклу из тела могу да ми врате једино мачванке! ⪤ 48