Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 47

Суштина поетике | часопис за књижевност *** С мирисом јабука звоном ноћи стиже, телом ми се просу као песак врео, а мој луди детлић из гнезда се диже заљубљен у стабло ког је јутрос клео. Немир равнотеже испод нас се заче, невидљиви фрулаш слух простора вреба, црвен фењер ружа засветли најјаче, указа се раскош пукотине неба. Крв ми тада рече шта ћу тамо наћи, разуму забраних да ме даље прати, чак ни дрвосеча не би дубље зашо њеном густом шумом презреле папрати. Донесе ме ветар до средишта ватре, напред нисам мого, назад нисам хтео горео сам тада ко циганске шатре када на њих падне задњи сунчев вео. ⪤ *** Због њених сам ноћи мрзео свитања, волео сам сребро месечевих поља, нисам дао сунцу кроз дворове грања за ме светлост беше ко жаока зоља. Магловит сам често лутао беспућем, тражио сам песме недостижне уму, да је речју греју док јој их шапућем кад прстима будим њену снену шуму. 47