Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 46

Суштина поетике | часопис за књижевност Претворих се тада у капљицу росе што полако клизи низ голо јој тело, затим постах свитац који дрско слете на брежуљак где је њено жито зрело. Ко зна где бих стиго да она не оде, летња ноћ ми поста налик цичој зими, до саме сам зоре бразду њиве клео што не може тврдог до дна да ме прими. ⪤ *** Још је очњак српа мирисао житом, с вратница млинова тек скинули резу, ја сам по стрњишту покошених поља чувао Јаблана, а она је Брезу. Са севера црна лађа кише плови, једра су се злобом изнад земље свила, Јаблан је са Брезом нестао пут села, нас је двоје стреха крстине сакрила. Покисли до коже згрлисмо се чврсто да нас фрула ветра лаке не одува, тежак мирис биља опи нас ко вино које се за свадбе годинама чува. Осетисмо тада да велика булка неслућеног плама нараста у нама, заклесмо се хлебом да бићемо једно привенчани тајно чим долети тама. ⪤ 46