Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 33

Суштина поетике | часопис за књижевност више слутим него што знам, али… мислим да је Он задовољан са нашим успесима. — Мислите… Он? — Да, Он. Као што видите потпуно смо компјутеризовани и аутоматизовани. — Али, ове бакље на зидовима, базени кључале лаве, средњовековне справе за мучење… — Ех, па мало ретро елемената. Данак традицији. Не шкоди, не! Хи, хи, хи. Да се вратимо дезинтеграцији. Верујем да видите и осећате са колико усхићења приповедам. Сада ћу вам то појаснити мало. Имајте на уму да је процес дезинтеграције душе строго чувана тајна. Душу је немогуће уништити. Немогуће! Али, душа се може распарчати, дезинтегрисати у милион милиона трилиона честица. Небројено њих. И онда се једна тако распарчана, подељена, дезинтегрисана душа меша са свима осталим дезинтегрисаним душама. Сада смо далеко ефикаснији у попуни простора него што је раније био случај када смо чували целовите душе, на које су ионако морале бити примењене муке у пуном обиму. Овако, душе то чине саме себи, једне другима. Тај дивни страх, бол, паника, када на свом делу, тамо где би требали да сте ви, нађете неког другог и не само једног већ мноштво њих. Када не знате где почињете и где завршавате. Када сваки део ваше душе вришти, бесконачно вришти… Генијално, зар не? Опет, зарад традиције и обичаја, очувања бренда, морамо спровести и нешто конвенционалних мука. Још нешто, само још један детаљ да вам кажем. Енергија која се ослобађа приликом дезинтеграције је невероватна. И потпуно „зелена”. Авај, Он нам не дозвољава да је употребимо. Каква неповратна штета! Елем, распричах се, али пуно ми је радости моје срце гадости. Хи, хи, хи! Зашто сте ви овде? — Волео сам жену и она је мене волела. Два пута сам је оставио. — Два пута? 33