Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 17

Суштина поетике | часопис за књижевност познат је из епске песме Орање Марка Краљевића. Виолета Јовић га употребљава у инверзном облику стварајући од њега подлогу за три слике приче Пропас: у првој образован човек долази у завичај, родно село, покушава да отргне од пропасти њиву коју су му прегазили и од ње начинили друм, друга слика је слика нашег друштва дата кроз приказивање односа болесника и доктора, трећа слика је слика смрти, коначног гашења живота. У причи Пропас са конкретног топонима Пропас (Имао њивче код Пропас – тако почиње прича) крећемо се ка апстрактним значењима пропасти – духовне, моралне, хумане, социјалне, економске. Ка пропасти самога човека. Тако се ово значење шири на целу збирку, јер показује прошле и нове начине живота, гашење села, како је некада било, а како је сад. Простор је у последњој причи дефинисан као хаос, не зна се шта је њива, а шта пут. А сељак на селу, сем њиве, пута, куће, породице и стоке – нема ништа друго. И њему није ни потребно друго. Пут преко њиве само је симбол обезакоњења стварности. Симболика пута се тако уздиже од конкретног ка свом последњем апстрактном значењу – одласка на вечни починак. Гашењем људских живота једне одређене групе људи коју ћемо овде одредити и као маргиналну и као субкултуру, гасе се и заједничке моралне, социјалне, и духовне културне вредности чији су они носиоци. Такође и један говор призренско-тимочког дијалекта је на издисају. Стога, сагледавајући цео литерарни опус Виолете Јовић, ова књига као и низ претходних (Осења, Немање, Тен'ц, Девети торник) богата су ризница очувања културног блага које нестаје. Нажалост, нестаје тако да са собом односи и наш идентитет. Отуда сазнајна и етичка вредност ове књиге допуњавају естетску која се битним својим обележјем уздигла у ранг књижевних дела постмодернистичког дискурса, а то је обрада маргинализоване групе људи и њиховог начина живота кроз 17