Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 155

Суштина поетике | часопис за књижевност А стас треперав као у мимозе, Ко да ми рече: "Веровати немој!" Из збирке: Увело лишће Из циклуса: Лирске драме/Прва руковет ⪤ ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА Ја, кумо драга, умирем сад! Није ми дао Господ да доживим, Свог сина, Клима, још једном да видим Кад се из далека врати, млад. Отераше га на крај света; Бар вести од њега да има... И више нема наде да се врати За мога живота. Наступа зима, Снег бели тихо слеже се по стази. У очима мојим гасну дања светла... Смрт, кумо, долази, ма шта ти рекла, Душа другом дому већ чврсто гази. Ја те, кумо драга, молим јако, Последњу жељу ми испуни: Гле, овде, у овој марами, Петака папирног сакрих тако. За то три лета радих мучно, Слажући грош до гроша, – То, кумо, за мој погреб дајте Кад од тела растане се душа. А овде, на другом крају мараме, Петака сребрног скрила сам, гледај! То, кумо, за моје, сирото, дете, Кад се из војске врати, чувај! 155