Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 153

Суштина поетике | часопис за књижевност Са страхом сад ту клупу гледам, неће л' сен промаћи твоја? Тихо седам, и тихо плачем. То Калварија је моја. Из збирке: Из дана туге Из циклуса: Из дана туге ⪤ I Јесењи ветре, што но снажним тоном Над шумом цвилиш, ко над сином мати, Што облаке гониш небеским сводом, Ко да ћеш зиму, сан и смрт прогнати; Што по честару дивљим вијеш тоном И чупаш сламу на сеоској хати 27 , Увело лишће честом непогодом По пољу гониш – ветре мој крилати! Дуго сам слушо та стењања страна, И знам што тако тугујеш и плачеш: Жао ти сунца, цвета, летњег дана! О ветре – брате! Кад мене пронађеш Старог и свелог, да л' чеш да заплачеш, Ил моја прошлост биће завејана?.. Из збирке: С планина и низина Из циклуса: Јесење лишће ⪤ 27 Хата (укр) – кућа 153