Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 140

Суштина поетике | часопис за књижевност ОТАЏБИНА И овај камен земље Србије, Што, претећ сунцу, дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама О вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком Образа свога бразде дубоке. Векова тавних то су трагови – Те црне боре, мрачне пећине; А камен овај, кô пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних то је гомила, Што су у борби против душмана Дедови твоји вољно слагали, Лепећи крвљу срца рођеног Мишица својих кости сломљене, – Да унуцима спреме бусију, Оклен ће некад смело, презирућ, Душмана чекат чете грабљиве. И само дотле, до тог камена, До тог бедема – Ногом ћеш ступит, можда, поганом. Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове Како тишину земље слободне Са грмљавином страшном кидају; Разумећеш их срцем страшљивим Шта ти са смелим гласом говоре, Па ћеш о стења тврдом камену Бријане главе теме ћелаво У заносноме страху лупати... Ал’ један израз, једну мисао, Чућеш у борбе страшној ломљави: „Отаџбина је ово Србина!...“ 140