Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 131

Суштина поетике | часопис за књижевност клијештима донесе на наковањ, па је ударцима чекића обликује до жељеног изгледа. Увјеривши се да је добио оно што жели, још врелу ријеч убаци у хладну воду, да је окали. Премда су у овим одломцима Ранка Павловића хришћански моменти занемарени, може се успоставити интертекстуална паралела са истом оном речју с почетка Јеванђеља по Јовану: У почетку беше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога и Логос бјеше Бог. И поред јаке сакралне сугестивности, уочљива је одговорност и мудрост коју жива реч иманентно собом носи, јер ковач даје своју чврсту ријеч да ће посао обавити што боље зна и може. Ништећи границе времена и простора, ликови израњају из наративног ткива и у њега се утапају. У историји књижевности често тумачени топос буре овде је нашао свог бродоломника – кровопокривач ће у неком другом животу напокон бити изгнаник свог заната, ослобођен, јер над њим ће небо бити једини кров. Простори ковачнице, млина и пекаре јављају се као хтонска уточишта, где ликови кроз своје занате откривају и чувају вечне тајне егзистенције. Као што човек модификује простор, тако и простор обликује човека, помаже му у идентификацији и препознавању себе. Дакле, простор је усаглашен са човеком, утиче на идентитет и опстанак аутохтоне заједнице. Са друге стране, кућа представља човеков микрокосмос само кровом раздвојен од плаветнила слојевитног, сунчаног или неба осутог звездама: кровопокривач би да га црепом покрије, а кројач да га идејом прекроји. Управо на овоме месту метафорички се приказује двострукост човекове природе, тј. супротстављеност два нагона – за градњом и за разградњом. Простор нема свој центар; он излази из физичких соларних оквира и протеже се на ноћ, звезде, космос. Укидање видљивих координата егзистенцијалног простора (крова или поднице) нуди својеврсно ослобађање и узлете људске природе одавно 131