Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 123

Суштина поетике | часопис за књижевност Међутим, и поред свега тога, оптимизам превладава. Санда Аризан никада неће пожелети да оде из свог села нити ће изгубити наду, па колико год се жалио на тежак живот, он тај и само такав живот самоуверено наставља. Ако село једнога дана и пропадне, то се неће и не сме се десити док је Санда жив! Србија коју Санда Аризан представља јесте она Србија између четника и партизана, између капитализма и социјализма, између приватне и колективне својине, између традиционалног и модерног. Управо је Санда тај преко кога се ломе кола: оптужују га и да је партизан и да је четник; навикао је на приватну својину, али учлањује се у задругу; с једне стране стоји његов отац Тома Аризан, стари промућурни сељак, а са друге стране стоји Сандин син Мићко, младић који због посла и пара одлази у бели свет да се више никада не врати у отаџбину, а камоли у село. На тај начин, Санда Аризан повезује старо и ново, али успева да остане самосталан, да и од старог и од новог узме само оно што хоће и што сматра да му припада. Он хоће да остане, пре свега, ЧОВЕК, а то ће надвисити и надживети све могуће идеолошке поделе којима је српски народ тако често био изложен. Наравно, у таквом окружењу, тешко је остати човек и не завадити се ни са ким, па ће се и Санда опећи неколико пута и због своје брзоплетости завадити са комшијама, земљацима, друговима, рођацима, али ће готово свака свађа бити на неки начин превазиђена, најчешће онда кад и други схвате да су погрешили, те опет постану ЉУДИ. Ипак, ако нешто у Србији остаје овековечено, то је надимак, па тако и Санда остаде популаран као „Јуда“, како га једном прозва његов рођак четник. Може све да се промени, свако да се са сваким измири, могу да се забораве старе зађевице и да се крене новим путем, али надимак остаје. Можда је баш тим феноменом надимка Ивановић једним потезом продро у живац Србије. 123