Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 95

Суштина поетике | часопис за књижевност Пишем ти, драги, пуна слатке чежње, са тихом стрепњом, што ме стално мори, да нећеш можда на све моје слутње, поново рећи – Ћути, не говори?! Да нећеш, можда, престати да будеш Андреј Болконски, ком' падам у крило, племић и ратник битке Бородинске, што после боја зове своје мило?! И даље ти пишем, драги, у свануће, све док моја душа сећањем се храни, да л' ће моћи, драги, у Рату и миру, моја крхка сенка тебе да одбрани? Весна Радовић ⌘ ДОК ВРЕМЕ ПРОЛАЗИ 7. Одоше у неразумљивост ведрине над пропланцима које сам као истину сањао у њеним очима. Кривица је бесмислена, јер смо такви какви смо и немоћни да будемо нешто што нисмо. Ветрови односе дане, као да нису били, и нисам је могао изгубити јер ни постојала није. Још само неки корак, и једна туга остаће заборављена… И поново ћу поћи да је тражим низ јаруге по ливадама којима ишао нисам. Милош Петронијевић 95