Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 80

Суштина поетике | часопис за књижевност политичким програмима, док се један број писаца држао неутрално или потпуно повукаo из књижевног живота. За само четири или пет година, тачније од 1911. до 1914. године, створена је комплетна експресионистичка лирика која је опстала и постала део историје књижевности. Предратна експресионистичка лирика исцрпела је квантум формалних иновација за који је експресионизам у целини био способан, и апсолвирала је већину карактеристичних мотива – па чак и рат пре њега. (Богосављевић 1995. 187). Исходишта лирике експресионизма налазе се у различитим појавама као што су реторичка сликовност барока, романтичарска гротеска и склоност ка оностраном, естетика ружног коју заступа Бодлер, поезија у прози или дуг стих Волта Витмена, реторичка метафорика Ничеовог Заратустре, витализам и колористика југендстила, а највећи утицај на формирање експресионизма у Немачкој имао је објављен превод Рембоових песама 1907. године. Експресионизам је постао знак распознавања читаве једне генерације стваралаца (песника, драматичара и прозаиста) који су се формирали пред Први светски рат – и премда је само један мањи број себе називао експресионистима – они су за своје користили термине литература младих или најмлађа литература – ипак је њихов заједнички наступ био утемељен у јединственој позицији оспоравања (Стојановић Пантовић 1998. 8) тада важећих, импресионистичко-симболистичке поетике у поезији, односно миметичког и лирско-психолошког модела у прози. Експресионистичка генерација ствара у немачкој литератури од 1910. до 1925. године и њени најзначајнији представници су Георг Хајм, Георг Тракл, Готфрид Бен, Јакоб ван Ходис, Теодор Дојблер, Елзе Лаксер-Шилер, Аугуст Штрам (поезија), Ернест Толер, Георг Кајзер, Оскар Кокошка, Рајнхард Зорге (драма), Алфред Деблин, Карл Ајнштајт, Казимир Едшмид, Готфрид Бен, Георг Хајм, Франц Јунг, Курт 80