Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 75

Суштина поетике | часопис за књижевност наши политичари из деценије у деценију ломили, а што је Велмар покушао рационално да сагледа: да ли ратовати и гинути по сваку цену, или ипак решавати проблем дипломатским путем. Поучен српском историјом, Велмар стаје на страну ове друге струје, сматрајући како не треба узалудно проливати крв за рачун великих сила, него земљу и народ сачувати од нове масовне погибије и биолошке катастрофе. Не може се избрисати Велмарово учешће у Недићевој влади, али ако се наша историографија одавно помирила са вазалством деспота Стефана, са преговарачком политиком кнеза Милоша, са проаустријском политиком краља Милана – онда не би требало ништа да стоји на путу разумевања једне групе интелектуалаца која се у датом тренутку определила за прећутно прихватање окупације знајући да би све друго било само још већа пропаст. Могло би се приговорити да Велмар пише своје чланке, есеје, брошуре и школске програме у оним данима кад по Београду страда на хиљаде Јевреја, Срба и Рома, али онда би се могло приговорити и Иви Андрићу што у тим тешким данима пише своје романе, могло би се приговорити Мирославу Крлежи што све време рата проводи у Загребу док, на пример, остарели Владимир Назор иде укорак с партизанима. Најзад, и Марко Ристић, који ће живог Црњанског прогласити мртвим песником, не проводи окупацију у шуми, него у Београду и Врњачкој Бањи, па то није сметало комунистичком режиму да управо Ристић буде први послератни југословенски амбасадор у Паризу. Можда ће Прозраци 2 некоме деловати као свестан покушај улепшавања слике о Владимиру Велмар-Јанковићу, али то ипак не би била тачна оцена Светланиних мемоара као целине. И сама свесна да би могла склизнути у сентименталност и притом бити погрешно схваћена, Светлана Велмар-Јанковић избегавала је да о оцу даје било какве накнадне закључке, већ је оставила читаоцима да о тој 75