Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 55

Суштина поетике | часопис за књижевност — Хеееј, где ћеш, хоћу да те упознам са Рајном, студенткињом сликарства — викао је за њом. Чинило јој се да је чула и смех. Ридала је путем до куће, осуђујући себе и своју глупост. Крај! Крај! — беснела је повређена јој сујета. Али не сме бити крај! Не сме! — жеђ из нутрине је кљуцала. Ушла је у стан, сручила се на фотељу а у слепочницама је тутњало. Брзо је нашао замену. Млађана Рајна под веловима, појешће мој колач, та... где је нађе — осећај изгубљености је освајао. Сетила се речи да је порука грешка, а није, знала је. Зашто ме позвао!? Можда ипак жели... Понела сам се као дете. Боже, шта је са мном. Размишљај! Размишљај! — збркане мисли су се слагале али дрхтање рука није могла зауставити. Пустила је Бетовенову 9. симфонију, шћућурила се на кревету и удубила у размишљање, сећање и клицу жеље да искористи случајно познанство с познатим с ликаром. *** Упознали су се на изложби слика Надежде Петровић. Стали су истовремено поред платна Пејзаж са црвеним небом. Задивљено је гледао од главе до пете. — Лепи сте као Ђина Лолобриђида, млади сте, не знам да ли сте чули за ту италијанску глумицу — говорио је погледа заустављеног на бледилу занимљивог јој лица и језерним очима. — Чула сам, и гледала њене филмове — насмејала се ословивши га именом. — Ооо па ви знате ко сам — широк осмех му је озарио лице. Посебно се изненадио кад му је рекла да је пре годину дана дипломирала на Академији ликовних уметности, да одавно слика, али није излагала. — Позовите ме или дођите код мене да видим ваше радове — предложио је упорно је гледајући у очи. 55