Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 41

Суштина поетике | часопис за књижевност — Жао ми је што нисам била у могућности да ти предам писмо раније — рекла је стављајући коверту на којој је Елоизиним рукописом било написано За Доминика на сто у дневној соби. — Хвала ти што си испунила Елоизину жељу и донела писмо. Сигурно ти није било лако испунити тај задатак имајући у виду да се никада раније нисмо срели ни упознали — посматрао је Амалију са занимањем. Није могао себи да објасни зашто осећа ту необичну повезаност са неким ко му је потпуни странац, ни зашто има утисак као да је већ познаје од раније. Ни Амалија није била равнодушна према Доминику, изненадило ју је што осећа толику привлачност и повезаност као да га познаје цео живот. Осећала је као да је и сама чињеница да јој се Доминик свиђа издаја Елоизиног поверења и прељуба. — Време је да пођем, оставићу те да прочиташ писмо у миру. — Испратићу те. Када је Амалија отишла, Доминик је отворио коверту и извадио писмо. Готово да је могао да чује Елоизин глас како изговара речи написане на хартији док их је он читао. Најдражи Доминик, Нисам више поред тебе и сада су ове речи једино што могу да ти дам уместо утехе. Имали смо нешто лепо и драгоцено, јединствено, љубав каква се ретко када доживи. Била сам благословљена твојом љубављу и имала сам невероватну част да ти будем супруга. Али дошло је време да одем, и ти ме мораш пустити да одем, немој узалудно покушавати да ме задржиш крај себе, јер је то немогуће. Запамти, волела сам те свом снагом свог бића и увек ћу те волети. Сада, једина моја жеља је твоја срећа. Желим да будеш срећан, и обоје знамо да то нећеш постићи покушавајући да ме задржиш крај себе. Време је да кренеш 41