Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 39

Суштина поетике | часопис за књижевност — Хтела бих да те замолим за помоћ. Хтела бих да пренесеш мом мужу поруку. — Не знам како — рекла је уморно. — Не могу тек тако да некоме кажем да имам поруку са „оног света“, људи неће веровати у то. Мислиће да сам луда, или да сам варалица која жели да заради — није била одушевљена идејом да преноси поруке духова. Није тражила да се врати, није тражила другу шансу, цена је била превисока. Понекад је смрт ослобођење, не казна. Понекад је живот казна. — Молим те, Амалија. Јако је важно. Знаш, понекад људи остану заробљени између два света, осуђени да лутају међу људима као духови. То су они који су умрли насилном смрћу, који траже да правда буде задовољена или они који су умрли изненада, оставивши недовршена посла — рекла је молећиво. — Не знам како да ти помогнем — звучала је беспомоћно. — Смислићеш нешто… имам поверења у тебе — рекла је ишчезнувши у нередном трену. Била је уобичајена појава да се неки дух на кратко појави, а затим би ишчезао у наредном трену , не довршивши реченицу. Амалија није могла да се навикне на свој нови живот у којем се духови појављују и нестају без најаве. * * * Наредног пута, Елоиза је изненадила Амалију у њеној радној соби док је слагала књиге на полицу. — Следећи пут ме упозори! — овог пута је била љута. — Извини — рекла је упутивши јој осмех извињења. — Свиђа ми се твоја кућа, тако је елегантна. Али, сувише делује као из часописа о уређењу кућа, а не као прави дом. Одише самоћом… — Има ли твоја посета сврху? — Амалија је била нестрпљива. — Не буди тако непријатељски настројена. Морам да пренесем Доминику поруку. Умрла сам изненада, добила сам мождани удар, обилно крварење у мозгу… Доминик је био 39