Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 163

Суштина поетике | часопис за књижевност Деда задовољно гледа како она коми. Обоје ћуте, ништа не говоре, само срце чини своје и дан осваја. — Хајд' сад овамо! Она пође за њим у коњушницу и положи како јој он казиваше свима коњима. Нити се она што боји, баш ни Благојева брње што хоће и ногом и зубима. — Хајд' сад овамо! Опет је одведе до свињца. Она разби девет бундева и баци свињама. Чељад се испробуђивала, поустајала, па бојажљиво и с разрогаченим очима пристају за њима двома, али се добро чувају да их они не опазе. Арсен се тако упрепастио и збунио, да се попео на орах, сакрио се у лишће, па гледа невиђено чудо. Деда се подмладио. Чисто поцупкује кад иде. — Хајд' на бунар! Дођоше на бунар. — Вади! Анока извади кову. — Сипај! Анока захиће вргом и ђеда целу кову испљуска по лицу и по глави. — Обриши ме! Анока расплете косу и стаде га сушити. Ласно је воду обрисати, али су слабе очи у старца, и сузе капљу без престанка. Ђеда угледа неколико њих у двору: — Хајд' овамо, ви! Што се не умивате? Ви'ш, Анока чека да полива! Детињско неко достојанство царствоваше на његову лицу. — Сви, сви! Свима ће она, сирота, полити! А да она неком, рекне: "Полиј ми!", било би триста чуда! С бојажљивошћу прилазе људи и жене бунару, и као каква господа, сваки, пошто се умије, каже Аноки: "Хвала!" 163