Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 162

Суштина поетике | часопис за књижевност — Нећу ја тебе оставити док сам жива! — Али ја те молим, као што се Бог моли! — А ти куда ћеш? — Пусти ме! Тако ми је слатко! Пусти ме, тако ти Бог помогао, тако ти твога детета, пусти ме! Не знаш како ми је! Петрија се клони за вајат да мотри куда ће Анока. Али ноћ још царује, те не може видети како Анока оде код врата од ђедине собе и седе на праг. Ни ђеда није сву ноћ тренуо. Први петли запеваше, први весници новога дана и живота. Аноки се никад досад није њихова песма учинила тако лепа. Деда се диже, отури губер, прекрсти се, подави ноге пода се, па оста сам у мраку, седећи на кревету и претурајући свакојаке мисли. Други петли запеваше. Деда уста и пође на бунар. На прагу, а тек кроз расвитак, опази људску слику. — Ко си ти ту? — Ја сам, ђедо, Анока! Хоћу да умрем! Опрости ми, ако можеш! Деда претрну и заљуља се: — Дијете, грехота ти је од Бога! Видиш овај перчин! Ни у овце није бељи! Анока ухвати пеш од гуња којим се ђеда беше огрнуо и пољуби га: — Ја сам ти грдно згрешила, ја сам ти кућу замесила. Опрости ми, ако знаш за име божје! Ништа лакше него старца расплакати. Њему грунуше сузе. Оберучке је дохвати за главу и пољуби: — Ходи овамо! Она уђе за њим у собу. — Седи ту! Она седе на клупицу, ђеда на кревет. — Деде мало коми тај грах! Она коми грах. 162