Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 161

Суштина поетике | часопис за књижевност бескрајно силно, нека хришћанска жица зазуја у њеним грудима: — Петрија! Иди спавај! Петрија ништа не рече. Баци подупирач и пође. — Петрија! Петрија претрну и стаде као укопана. О, Боже, гле нове сласти! Каке су мисли, куда се то носе? — Петрија, сестро, опрости ми! Женско срце одвугну, задрхта и расплину се: — Анока, душо, да ти је богом просто! — Петрија, сестро... Она је дохвати за руку, посади је поред себе, загрли је, и обе се заплакаше. Како слатко јецају — као сисанчад! Све ћути, ништа се под нагим богом не чује; само се њих две загрлиле, јецају и љубе се. Анока њу где стигне, Петрија њу у врат и у чело. И месец као да је надигао оне његове обрве. — Петрија, срце моје, ја ћу да умрем! Ти ћеш ме, сестро, укопати! Метни ми доста босиока. Загризи и једну јабуку, па тури у сандук! Нико ме више не воли до тебе! — Чути, лудо моја, како те не воли? Сви те воле! — Јок, јок, знам ја! — Како знаш, радости моја, кад ти с нама ниси досад ни говорила? Ја бих пре умрла него што бих дала да ти неко рекне окорне речи! Опет обе јецају и загрле се. — А ђеда? — Дед   R M= -  M   M -   ] 2  -  M  - M ( B M  M ]  }  =  m R  R =  ] ]-     ]- 2  = 2  =-    M R  = 2  -  R  ]  - - ( B =  ] ]  R } 2  -    B M - Rc