Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 160

Суштина поетике | часопис за књижевност Нико не рече ни речи. У све је ушао неки страх, а поврх свега ђедине речи: "Убио га Бог!" Арсен побегао чак на гумно. Турио главу међу крстине, па шмиче. Залуд му је — није сан губер, па кад хоћеш да га навучеш на главу. И наместише Аноки да спава. Јес', ал' није тако ласно заспати, као што је мислила! Што никад није било, то она сад осети самоћу! Па још без крова над главом, на бесном коњу без узде, на лађи коју љуља ветар, а крманоша нема. На њу кидише бесно и њено рођено срце, а нема ко да га одбије. Свет се преврнуо и она стоји стрмоглавце. Ал' пасјалук не попушта: — Шта дремаш, рђо, кад ја заповедам? Зар хоћеш да те Бог убије? Месец изгрејао на подне. Све је умрло, ал' убрзо оживи, а на Анокино се срце све више свија и гнезди нешто мртво. Овако не може остати — ал' шта да ради? Да се врати оцу — шта да му каже? "Деда заповедио да ме слушају!" — Аја, куда ће оцу? А ноћ све више осваја, и најзад и она ће проћи, блеснуће дан и сунце огрејати, а она, несрећница, куд има погледати? — Да бесни још више — куд ће више? Да се мири, — како? Зар да се понизи? Аја! Мисли се испрекрштају као жице на шареници, изаперу се, исплачу; умор савлада страсти, и љубав, и мржњу, и глад, и жеђ. Кад се на капке од очију навалише читава брда, а они се ипак не могу да склопе, — тада јој би тако тешко, несносно и дуго, да би да јој је, пошто-пото, једним махом да преврне свет, да тури главу под воденични камен, па да заспи, ма и мртвим сном! Али сну не заповеда ђеда, нити се он боји његове клетве! Анока се диже. Погледа тамну слику Петрије више себе. Напрасно јој се нешто преврте у грудима. Сасвим изненадно, а 160