Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 158

Суштина поетике | часопис за књижевност Арсен подиже главу, тури нос у шаку, стаде вртети раменима лево и десно, и кроза стид а сасвим протегнуто одговори: — Ја не знам! — Е, а ти треба да знаш, јер ћу ја по томе да судим, да ти после не буде криво и да не рекнеш овај и онај! — Јок ја! — Добро! А сад иди док се ја размислим! На ђеди, ко уме да чита, могао би одмах познати да је он већ сасвим одлучио шта да ради и да је задовољан својим планом. То вече, кад седоше за вечеру, поређаше се људи по старешинству, као и обично. Осим Радојке, жене није било ниједне. Оне једу за себе. Само што по две-три служе људе. Баш је био Анокин ред. Док друге две уносе и износе јело и наслужују пиће, она се наслонила леђима на врата и чачка нос. Ђеда ама баш да је погледа. Сви ћуте. У Радојке бије ли срце – бије! А Анока ништа и не сања! Пошто се вечера, људи се почеше крстити и чекају на ђеду, па да устају. Ђеда отури испред себе комад хлеба, лажицу и виљушку, нож тури у цагрије. Наслони се на лактове, погледа унаоколо по свима, па стаде на Аноки. Њу нешто штрецну. Отпусти руке низа се. Исправи се и пође напоље. — Чекај-де ти, кћери! — викну ђеда необично јасним гласом. Сви се тргоше. Тим истим гласом настави деда: — Ти, синко... с тобом, чујем ... теби је сасвим неправо у мојој кући и код мог народа! Ко је још видео да женска глава што одговара? И Анока ћути, али стегла руком своју рођену бутину, и нокти упадају у месо. Деда опет истим гласом и мирним лицем наставља: 158