Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 157

Суштина поетике | часопис за књижевност — Оном... једном... Зар ти да ми растуриш кућу? Арсен туњез, скамени се кад чу да ђеда све зна. Глас га издаде: — Молим ти се, ђедо, ја не знам шта ћу! Опрости ми! Он пође руци. Деда трже руку: — Одлази, немој ми поганити руке! Зар си ти мушко? Арсен окрете главу зиду и заклони очи рукавом од гуња: — Ради, вала, од мене и од ње шта хоћеш! Мене убиј, а њу отерај! Да ти је богом просто! Немој ме само отурити од себе, живога ти Бога! Ђеди задрхта мало брада. Он хтеде да прикрије своју узбуђеност. Господствено се устури, диже главу у таван и накриви је мало: — Видиш, синко, сам си је изабрао! Јесам ли ти ја казао ни дела, ни немој? — Ниси, не дај, Боже! Свему с   " - ] M - ]- R  M  2  R - =  =- M  } = ] M  - m Ӡ( B   B   M    - -  - = -  ( B  2  - ( B R    ] - R } M   R   M     }   R  P- ] M P } 0 } ] M ]-  = -  = } M "( B - R  2 =}   ]} R   ] ( B  - 2  R  - ]         ] Э R } = ]- ]  =- - r - ] M    - =  = ] M  -m R 2 } ( B    R( B } }     - â   - }  3   ] Э ]" =- ]- ]  M  }  ] = R M = -  r - ] M    - =  = ] M  2 } =- ( B    - ( B  ]} R   ] ( B M   R = r } M - }  }   ] M m  2  R M ] M  M  } ==  -  ] S( B }= ] -  R -    - ]  R - -   - ]  S m - ] = ] - 3 - - ] m Sp