Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 156

Суштина поетике | часопис за књижевност — Ја не знам, друге, шта смо ми Богу згрешиле да ово патимо! — Ни ја, богами. — Богме је ово напаст и невоља! — Један нам Бог само може помоћи! — Ово овако не може остати. Аја! — Да кажемо баби, а она ће ђеди! — Па кажи ти, Селена! — А што ја? — Па је л' ти казала да си јој украла белензуку? — Е, а зар теби није казала да ти је муж дивљи поп? — Па казала је и Мирјани да се довела из глади! — И Велинки да је родила копиле! И тешко би се жене и опет одважиле да кажу да Радојка све то већ изодавно и не слуша и не гледа и да није сам Арсен сутрадан, кад је она свој нов новцат јелек исекла на дрвљанику, отишао ђеди на тужбу. Арсен је тих човек. Од детињства научио само слушати. Ни дрва он не уме продати док му код куће не кажу: колико да иште и пошто да да. Ђеда, кад Арсен уђе к њему, сеђаше сам у соби. Како ништа друго не може радити — он коми грах. Арсен скиде капу и приђе руци. Ђеда се нешто намрштио. Не диже главе, не даде му руке, само сувопарно промрмља: — Жи' био! — Ђедо, молим ти се, ја... није вајде... образ под ноге! Деда га намрштено погледа. — Ја, — настави Арсен - није вајде... немој што да се љутиш! Ђеда сасвим издиже главу, срдито отури од себе саћурицу с грахом и на безуба уста љутито истресе: — Знам ја то све! А какав си ти, море, човек? Зар си се ти нашао с оном... оном... Малко ућута. 156