Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 154

Суштина поетике | часопис за књижевност — Није, и ја велим! Али он, прости ме, занео се баш зорли. Прича ми Велинка да је синоћ нешто ружно чинио. — А шта? — Немој ти, молим те, причати ђеди! — Не дај, Боже! — Ама Велинка вели: опио се, па псовао и претио да хоће да убије Вилипа Маричића; јер он, знаш... обилази тамо. — Нуто-де! Баба се замисли. Најзад одговори: — Ја ћу већ поменути ђеди; да видим шта ће он рећи! — Немој ти, молим те, помињати што за оно! — Бог с тобом! Кад Радојка после све исприча ђеди, он се замисли, замисли. Најпосле мрдну обрвама: — Знаш, снахо, све је тако! Ама ја сам слушао од старих људи да не ваља деци кварити така посла. У нас је, хвала Богу, велика кућа. Не верујем те нас неће бити осамдесет душа. — Има, богами, и више! — Има, хвала Богу! Па да ако се она једина поведе за другом децом! — Дај, Боже! На неколико дана после тога казала је Анока једној својој другарици: — Знала сам ја да све мора бити по мојој вољи! Нема, море, оваке девојке ни до деветог села! — Онда извади из недара кутијицу с огледалцетом и стаде коврџити золуфе. Несрећа је то што она, и кад уђе у кућу Ђенадићеву, оста мазница, као што је и у оца била. Она зна све најбоље! Увек мора бити на њену! Неће да ради што јој се каже. Каже: — Нисам ја то ни у оца радила! Што да ја месим хлеб за цареву војску? Мени и мом Арси доста један! 154