Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 151

Суштина поетике | часопис за књижевност ара допире топот од коња, пред качаром се испрежу волови с којима се овај час вратио Ненад из вароши. Понека се кокош отисне с дуда и лепршајући се поново се гнезди међу своје друге. Покоја реч јасно зазвони кроз вечерњу тишину. Један се миш усудио већ да отпочне грицкање баш испод пања на коме је Арсен седео. Њему се поче вртети у глави. Спочетка чу како му срце бије испод леве сисе, и од тога као да се нешто уплаши. Па онда се уједанпут стаде смејати, безразложно, сулудо — ни зна за што, ни крошто! После, опет, удари у плач — ни то не зна зашто! Само што му се и кроз смех и кроз плач у нејасној слици показује Анока, и тако га чудно чупа за срце, да му се чини сад ће умрети. Он се наслони на буре из кога је малочас пио и поче умирати, али тако слатко да му се чини као да га грли Анока и као да га носи бесан кулаш Остојићев. Тако је сваком ко се први пут опије. Мало је он ту спавао, а Велинка упаде с лучем у руци да тражи нешто у качари. Трже се кад угледа Арсена на пању, крај бурета, с мосуром у руци. Плашљиво приђе к њему и дотакне му се рамена: — Златане! Арсен отвори закрвављене очи. — Ти си пијан, веселниче! Арсену као да се објасни његово стање. Он чисто радосно виче: — Пијан! — А што то, добросрећниче? — Е, ја хоћу да убијем Вилипа Маричића! Он махну мосуром више главе, лупи њиме о земљу, сломи га и узе се смејати. И Велинки се даде на смех: — А што, златане? Шта ти је учинио Вилип? — Е, а хоће да узме Аноку! — Па? Нека узме! — Е, ал' ја не дам! 151