Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 150

Суштина поетике | часопис за књижевност Ама се Арсен навикну на њене очи и не плаши их се. Затурио ногу на врљику, лактом се одупро о другу, а на шаку наслонио образ, па говори с њоме: — Стид ме баш да, поменем баби, а ђеди не бих смео ама баш никако! Баш да знам да те никад ни узети нећу! Анока се не застиде, ко што би требало. Лукаво погледа испод ока, нави се мало на страну и, прикривајући љутину, рече: — Па добро, и немој! Ја ћу се удати за Вилипа Маричића! — Који? Зар ти мислиш да ћу ја тебе дати икоме другоме! Бе ни кост с коском му остала не би ко би те само прстом прихватио! Анока размажено тресне ногом о земљу, испупчи прси, зачкиљи и заврти главу: — Е? А ти би, ваљда, хтео да ја седе плетем? Ви'ш, молим те! Али Арсен то више не чује. Он се удави под њеним вратом, па је дохватио за руку и привлачи врљикама и себи. Она се поприлично затеже, али прилази ближе и ближе; и подузима је тајанствена ватра кад јој се мушка рука сави око паса. Добра девојка, да је Бурмазовић није страшно размазио. Ал' шта је знао радити? О колери му погибе толика чељадија, да је после Аноку држао као мало воде на длану. Не ваља то мазити дете и попуштати му, па да је једно у свету. Ама никако! То вече дође Арсен сасвим замишљен кући. Што му није обичај — прво сврати у качару, па мосуром добро потеже из једне двојке; а није он иначе никад пио. Седе после на пањ и оста сам у мраку, па гледа живот у двору. На отворена кухињска врата букти ватра црвеним пламеном и лиже гвоздењак и вериге на којима он виси. Арсена самог поче подилазити некаква ватра; и би му врућина, и он се чуђаше како је то: да га чак из кухиње загрева онај пламен! А крај ватре по двору час }   } R m R = M R  R  pS