Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 135

Суштина поетике | часопис за књижевност ШТА ЈЕ ИСТИНА ЖИВОТА | ИВАНА ФИЛИПОВИЋ Постоји веровање о злом демону у нама који нас обмањује и куша. Питам се је ли опасно бити радознао. У нашој природи је тежња да сазнамо нешто више, да проникнемо изван земаљских граница. Треба ли човек да се задовољи само доступним сазнањима? Читавог живота човек учи, усавршава се. Можемо ли зауздати своју знатижељу и не гледати путем галактичких пространстава, можемо ли бити само земаљски укорењени? То је све зачарани круг из ког води само један излаз, али који? Можда ћемо бити кажњени као први људи. Тада нам наша љубопитљивост неће бити занимљива. Идеја о смрти као о излазу из овог света, као о вратима која воде ка нечем новом, другом, поставља бројна питања. Најсавршенији филозофски умови су провели цео живот тражећи одговор на питање – шта је права истина живота. Поставили су своје хипотезе, дошли до крајњих маргина својих умова, а ништа доказали нису. Ми можемо да верујемо у њихове претпоставке, али оне су исто толико значајне колико и наша мисаона трагања. Сумњамо у све, па чак и у сам живот. Потрага за смислом, за одговором, тежња да одгонетнемо тајну, нас све више увлачи у ковитлац немира и неспокоја. Остављамо стварност да бисмо се бавили некаквом умишљеном надреалношћу. Трагамо за смислом живота, а не видимо да је смисао у њему самом. Какве лепоте он само пружа! Ми треба да се радујемо свом свету, а не да себе оптерећујемо мислима о неким измишљеним, вишим лепотама. Где пише да оне заиста постоје? Зашто не сумњамо у њих? Не верујемо својим чулима, сматрамо да нас варају, а уједно уживамо препуштајући се њиховим чарима. Није ли то апсурдно? Будимо задовољни свиме што имамо, чиме смо даровани. Живот је прекрасан и једино стварно, опипљиво 135