Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 133

Суштина поетике | часопис за књижевност им је најособеније, то је онај утисак да су се стекле неким чудом, да су настале неким необично сретним а произвољним стјецањем датих околности, слијепим но премудрим усклађем безброја тананих момената и услова. То је љепота невјероватно сретног исхода, љепота случајно насталог савршенства: остварење једне незамисливо ријетке, практички готово немогуће комбинаторичке могућности. И баш тај дојам лабилности и чудесног постанка којим одише таква љепота даје јој драж мистерије и пришаптава нам да савршенство не настаје извјесношћу поступака и јасним сазнањем његове суштине, вeћ као остварење једне изузетно ријетке више случајности. А веома јасан и одређени осјећај да би било довољно да је једна једина ситница изостала или била само мало друкчија па да би све било упропашћено и да бисмо мјесто љепоте и савршенства имали нешто индиферентно, или чак и савршену ругобу, придаје таквом створењу чар скупоцјености. Исто тако, има и великих умјетничких дјела чије постање и организација представљају једно право чудо, дјела којима би ситна статичка омашка пољуљала равнотежу а зацртан потез раскинуо магију. У наоко безбрижном плесу над провалијом довољан је један несмотрен корак па да се читава ствар сурва у безвриједност, да се сублимно изуврати у гротескно, да се аутентично поетско сроза у плићаке баналнога, у избијељелу једноставност без чара, у оно непоетско наивно које стигматизира промашена дјела. То су творевине за које не постоји половични успјех. Најбоље рјешење уједно је и једино могуће: или савршенство у запасају који је дјело само собом обиљежило – или потпун неуспјех. Таква дјела носе у себи своју фаталност. Промашеном ремек дјелу ускраћена је шанса да се угура у категорију пристојних просјечних ствари. Умјетник се налази пред драматичном дилемом: за њ не постоје утјешне награде и сребрне медаље, он нема могућности за часни неуспјех и часну осредњост. 133