Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 132

Суштина поетике | часопис за књижевност том комотном и сигурном посједу љепоте, у том искључењу сваког ризика, сваке могућности изненађења, сваке стрепње. Такав нам се људски створ привиђа неоткупиво оптерећен својом љепотом, заробљен њоме још прије рођења. Ни сјене каквог немира, ни трага препуштености слободном случају. Та еугенетска, скроз неиндивидуална љепота неко је колективно добро, у коме је сваки појединац само захвалан дионик, дисциплиниран задругар. Стална и трајна, она је угњеждена негдје дубоко у својим носиоцима, у некој скривеној ћелији или гену, и даље неумитно преносива. Такве су љепоте лијепе и кад мирују и кад шуте, и кад спавају. И, рекао бих, нарочито кад шуте или спавају. Оне обично немају свој прави моменат, своје најбоље доба: ту љепота прати своју жртву од кољевке до гроба: од лијепа дјетета бива лијеп младић, па лијеп човјек, па лијеп старац, па најзад – лијеп мртвац. И због те солидности и зајамчености, таква се љепота у промету од свакога радо и бесприговорно прима. Него има и једна друга врста љепоте. Једна крхка, лабилна, прекарна љепота, љепота пуна стрепње. У таквој љепоти као да нешто вјечито упозорава на чудо њеног постанка. То није сама љепота облика, већ нешто што по њој пада као осветљење по пејзажу. То су оне љепоте које сликарима и скулпторима знаду задати стотину мука. Умиjeћe ока да погледа, умијеће уста да се насмијеше. Немир који стално пребива у угловима усница и који без починка моделира на лицу обасјаности и засјенице, осмијех час пун заборава, без јучерашњице, час осјенчан неким прадавним, још прије рођења наталоженим умором. У сваком њиховом чину, ријечи, погледу као да је присутно читаво њихово биће, читав њихов дотадашњи живот. Кад шуте, кад не чувствују, такве су љепоте погашене лампе. Јесу ли само часом запале у расијаност, већ су астрално далеке и хладне, и никакав додир, никакав стисак руке, није кадар да затрпа ту даљину, да премости ту провалију. Љепота је нешто што оне вјечито у себи преду и из себе сучу, као паук своју нит. Зато нам се она привиђа као неко њихово беспрекидно дјелање, и као њихова лична заслуга. Али што 132