Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. - Page 124

Суштина поетике | часопис за књижевност Брод | Сенка Војиновић Белеет парус одинокий... М. Ј. Љермонтов Брод је пловио близу стрме камените обале. У једној сеновитој ували, на заравни од ситног шљунка, парчету мекоте чудновато отргнутом од суровог стеновитог крајолика, лежала је жена и сунчала се. Тачније, скривала се од врелих сунчевих зрака, који су ван њеног удобног заклона пробадали кожу попут ужарених стрела, одапетих на неком древном бојишту. Овако, препуштала се читавим телом пријатној топлини која ју је прожимала, безбедна, ван домашаја ватре, убода, рана и бола. Слушала је хук таласа, док су се распрскавали о околне литице, и укроћени, претварали у пену која је лагано клизећи глачала каменчиће њене минијатурне плаже. Још у даљини спазила је брод. Његова раширена једра моћно су се беласала на сунцу и будила у њој неку једва сазнатљиву, успавану или никад досањану песму. Зов слободе. Километрима около није било ни живе душе, осим ње, и брода. Утонула је у занесено маштарење у својој скровитој ували. Након дугих празних сати испуњених само одсјајем сунца на води и шумом таласа, сада се појавило нешто што јој је заокупило докону мисао. Питала се откуда долази тај једрењак, куда је све прошао, воде каквих предела су запљускивале његово корито, које је буре преживео, какве је радости а какве ожиљке понео са собом, какви су му путници... Брод се све више приближавао. Њена радозналост је расла. Када је био сасвим близу, са палубе се зачуо глас: — Хеј! Здраво! Хоћеш ли да се провозаш на мом броду? Окренула се око себе, мада је знала да у близини нема никога осим ње. Позив је изгледа био њој упућен. Заклонила је очи од сунца руком и загледала се боље у правцу одакле је дошао глас. Уочила је да је на броду један једини морнар. 124