Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 94

Суштина поетике | часопис за књижевност гранатирања прастарих храмова. Значајнија је једна тужна развалина или камен који преостаде од давнашње богомоље, него велелепан маузолеј цара и војсковође који је сатирао споменике и палио градове. Културу не могу другачије замислити до као Нојев ковчег у који се укрцало све што је вриједно продужења живота, који се наставља чим се ниво воде спусти, након четрдесетодневних падавина од Божијега гњева, и који треба да доплови на обронке планине Арарат. Но, на нашу барку културе, гдје нема никог ко би са Богом умио проговорити, не слијеће голуб што у кљуну с обале доноси маслинову грану, симбол спаса и мира. Данашњи голуб мира повукао се у шупљину какве приземљуше да у тишини испусти питому душу. Треба увијек жељети мир и само мир, али култура није друго до јака жеља да се цијели свијет покори. *** Запазих ненадано некаквог пастира гдје на висораван нагони стада оваца, којима руно у касно предвечерје свијетли баш као и звијезде које се мичу и звоне од неке унутрашње милине, звијезде што се над мојом главом, једна по једна, свечано пале. Помислих: или је горе Прометеј ужегао неке нове пламенове, или ми богови преносе поруку да још много има до оног часа кад ћу у лице да им погледам... или се мом, несаницом мученом претку, откинула суза из шкртог ока и сад клизи низ избраздани му образ у виду комете што промине сводом у ведре ноћи. ... Тако ми једне вечери, кад је мјесец дошао необично крупан и посебно свијетао и учини се земљи преблизу тако да ми се прса у наступу плиме дизаше, рече једна тиха инспирација, научно образлажући величанствену свемирску појаву, али с големом снагом метафоре: Неке звијезде су у садашњем тренутку нестале, али и даље видимо њихову свјетлост јер је тек сада допрла до нас, иако оне више не постоје. Као да је то Карлајл изрекао, пишући о херојима. Или да је то прозна верзија оних Исидориних стихова Светле ноћи 94